Kiropraktika je mehanoprocedura i predstavlja ručno korigovanje položaja zglobova. Kiropraktika spada u manipulativne tehnike za koje se znalo pre više hiljada godina, što se vidi jos iz biblijskih priča. Kiropraktika sada spada u priznate integrativne medicinske postupke.

Od Hipokrata preko srednjevekovnih i renesansnih lekara postupci se nisu menjali. Prve manipulacije rađene su tada na osnovu sličnosti sa kostima i zglobovima životinja. Međutim kao profesija kiropraktika je pokrenuta 1895. god. U Americi u Devenportu, kada je izvesni g-din. Daniel Palmer uočio vezu između izmeštenog pršljena i problema sa sluhom svog domara. Naime, nakon ručnog nameštanja izmeštenog pršljena, sluh domara se odmah bitno popravio. Nakon toga je 1897. god. osnovana i prva škola kiropraktike nazvana po Palmeru – Palmerova škola. Tada je kiropraktika i dobila ime, izvedeno iz reci Chiros-ruka. Praxis-raditi, što bi značilo uraditi rukom.

Najbolji i najkvalitetniji koledži za edukaciju kiropraktora su u Severnoj Americi, odakle dolazi i većina kvalitetnih kiropraktora, što donosi veliku razliku u krajnjim rezultatima i izbegavanju rizika kod svakog pacijenta.

Koreni današnje kiropraktike nalaze se, između ostalog i u tradicionalnoj kineskoj medicini, prema kojoj struktura svakog tela određuje njegovu funkciju. Ukoliko dođe do promene strukture, dolazi do blokade (gubitka pokreta), i na tom mestu bloka do prekida toka životne energije i do pojave bolesti.

Zadatak kiropraktora je da uoči blok, da ga manipulativnom tehnikom otkloni, a samim tim otkloni neuro-fiziološki blok na određenom nivou, pa da se nakon toga telu pruži mogućnost da počne prirodni proces izlečenja.

Do pre 80-tak godina kiropraktika nije smatrana naučnom metodom lečenja, ili zbog neobaveštenosti, ili činjenice da su se kiropraktikom bavili zdravsteveno neobrazovani ljudi. Tek pre 50-tak godina, od kada se kiropraktikom bave medicinski obrazovani ljudi, desile su se velike promene unutar same profesije, a promenio se i odnos zdravstvenog sistema prema njoj. Danas se uloga kiropraktike u tretmanu bola u vratu, krstima, zatim kod muskuloskeletnih poremećaja ne može negirati. Najviše sredstava izdvojeno je za proveru efikasnosti kiropraktike u tretmanu lumbalnog sindroma. Kiropraktika je u odnosu na druge metode, dokazano najefikasnija u tretmanu diskus hernija lumbalnog i cervikalnog dela kičme.

Ako postoji diskus hernija, protruzija ili prolaps, ove promene dovode do pritiska na koren nerva, dovodeći zatim do neuro endokrino patofizioloskog odgovora, odnosno do lučenja tkivnih hormona koji deluju na okolna tkiva dajuži određene simtome, a prevashodno simptom bola, koji je kod diskus hernije može biti veoma jakog intenziteta. Diskus hernija se najčešće javlja dorsolateralno, prema intervertebralnom otvoru, ili ređe dorsomedialno prema kičmenom kanalu. Svaka hernijacija dovodi do mikrosubluksacije (pomeranja) apofiznih zglobova odgovarajućeg segmenta. Bliski kontakt apofiznih zglobova sa nervnim korenom u predelu intervertebralnog otvora, takođe objašnjava nastanak iritacije (draženja), ili kompresije (pritiska) na koren. Manuelna mobilizacija kičmenog stuba primenjuje se ovde kao primarna metoda u akutnom stadijumu bolesti. Pored manuelne mobilizacije mekog tkiva lumbalne regije, deblokade apofizarnih zglobova, deblokade sakroilijačnih zglobova, repozicije pomerenog pršljena, neophodna je i antizapaljenska terapija.

Pored diskus hernije, za subluksacije (izmeštanje) intervertebralnih zglobova, koje mogu biti uzrok akutnog bola u nekom delu kičme mnogo češće nego discus hernia, kiropraktika je apsolutna terapija izbora. Znanje, stručnost i veština kiropraktora je i u ovim slučajevima efikasnija od upotrebe lekova. Kiropraktika je takođe terapija izbora kod milimetarskog izmeštanje prvog vratnog pršljena „ATLASA“, koga pored mikrotrauma, trauma, mogu izmestiti i okolni mišići usled lošeg držanja ili položaja, stresa, napornog fizičkog rada ili vežbanja…

Uvek treba napomenuti da je rad kiropraktora samo početni impuls na putu izlečenja. Pored kiropraktike tu su i spinalna dekompresija, fizikalne procedure, a kasnije i razni programi vežbi.

Pre svakog tretmana kiropraktora mora se postaviti sigurna dijagnoza pregledom specijaliste Fizijatra, snimkom rentgena ili magnetne rezonance, potrebnim laboratorijskim nalazima i eventualno drugim specijalističkim pregledima.

Relativne kontraindikacije (ograničenja) za rad kiropraktora su prelomi kostiju, neke sistemske bolesti, pacijenti sa kardiovaskularnim problemima i neki tumori.

Svaki dobar kiropraktor obavezno pri radu primenjuje osnovni princip „prvo ne naškoditi“ – primum non nocere.